Za ovu blagdansku priliku dati ću čitateljima tekst prebačen iz srpske ćirilice na latinicu koristeći AI (jer većina čitatelja ne zna ćirilicu).
Radi se o knjizi svetog Dimitrija Rostovskog: "Letopis - Istorija sveta od postanja do rođenja Hristovog" u prijevodu Mladena Stankovića.
Knjigu čitam i eto baš 'slučajno' danas, za Roždevstvo Hristovo pročitah te stranice koje snimih i poslah AI da mi uštedi trud.
U tom dijelu knjige sveti Dimitrije opisuje gradnju Babilonske kule i kaznu koju je ljudima koji su je gradili dao Bog.
...
time postajali su kao bez uma, jer ih je obuzeo strah usled nevidljivog dolaska Gospodnjeg, pa su prestrašeni jurili s vrha kule do dna. Istovremeno, po promislu Božijem počeo je da duva silan vetar, i nastalo je nevreme, koje je razorilo veći deo kule i ubilo mnoge od njenih najusrdnijih graditelja.Tako su ljudi prekinuli svoje delo i shvatili negodovanje Božije. Tražili su onoga ko bi mogao razumeti šta drugi govori. Nakon toga prozvali su ono mesto i grad Vavilon, što znači „smutnja", jer tamo je Gospod smutio grešne ljude i pomešao njihove jezike. Takođe je i zemlja prozvana Vavilonija.Posle ove smutnje i mešanja jezika, ljudi su se razišli po svetu, svak u svoj kraj koji mu je praotac Noje odredio. Simovo pleme, koje vodi poreklo od sinova i unuka Simovih, rasejalo se u istočnim zemljama po Aziji. Jafetovo pleme je zauzelo Evropu, zapadne i severne zemlje. A Hamovi potomci su se delom udaljili u južne zemlje Afrike, dok su delom ostali u Aziji, Simovom nasledstvu, u vreme Nevroda, koji se – kao bogoprotivnik, mada ga je obuzeo veliki stid jer se njegov plan nije ostvario i započeto delo je propalo – ipak nije udaljio odatle, nego je sa svojim najbližim srodnicima ostao tamo, živeći u gradu Vavilonu, i izgnanši Sitovo pleme iz te vavilonske zemlje.Gospod ne samo da je pomešao ljudske jezike, nego je i lepotu ljudskog lika u mnogo čemu promenio, i jedva da im je ostavio sličnost sa ljudima. Jer od tih graditelja kule, pometenih gnevom Božijim, proisteklo je svakojako nakazno potomstvo, kao izrodi ljudske prirode, napola zveri, napola ljudi, o kojima ćemo sada ponešto i reći.Kao prvo, na različitim mestima po gorama i u pustinjama pojavila su se bića nalik ljudima, koja se zovu šumski ljudi ili satiri, a žive sa zverima, nagi, kosmati, s kozijim nogama i roščićima na glavi. Toliko su brzi, da satira ne može da stigne nijedna životinja, sem kada je bolestan ili kad ostari.Zatim kentauri, koji imaju ljudsku glavu i prsa, a ostatkom tela nalik su konju, s konjskim nogama i repom.O oba ova čovekolika bića napisano je u žitiju prepodobnog Pavla Tivejskog. Jedanput je Antonije Veliki pošao u pustinju kako bi pronašao ugodnika Božijeg Pavla. Bilo je podne i velika žega pa je starac iznemogao telom, ali bio je bodar duhom i nije se vratio s puta koji je preduzeo. Pošto nije znao kuda tačno treba da ide, krepio se govoreći: „Verujem Bogu da će mi pokazati slugu Svoga, koga mi je obećao pokazati". Posle nekog vremena ugledao je čoveka nalik konju, koga jelinski pesnici nazivaju kentaurom.Videvši ga, starac se osenio spasonosnim znamenjem krsta i smelo je upitao: „Slušaj, gde živi sluga Božiji?" Zver se pokloni na ove reči svetoga i, pošto nije mogla da govori, rukom mu pokaza u kom pravcu treba ići do sluge Božijeg, pa se velikom brzinom udalji od svetog Antonija. Starac se zadivi prizorom ove zveri i pođe gde mu je pokazano.Došavši na neko kamenito mesto starac ugleda drugu zver, koja je bila dopola nalik čoveku, dok je ostatak njenog tela bio životinjski – kozije noge i rogovi na glavi. Starac se zaprepasti pred bićem koje vidi, ali ga, budući naoružan nepokolebljivom verom, bez straha upita: „Ko si ti?"
Zver mu pruži plod urme kao zalog mira govoreći: „Ja sam jedan od smrtnika što žive u pustinji, koje ljudi pomračeni zabludom nazivaju satirima i poštuju ih kao jedno od svojih božanstava; poslan sam u ime svoga stada da te zamolim da se pomoliš za nas zajedničkom Vladiki, Koga smo, kada je došao u svet, prepoznali, jer po svoj zemlji izađe glas Njegov (upor. Ps. 18,5)".Dok je zver ovo govorila, lice umornog pustinjaka oblile suze radosnice. Obradovao se slavi Hristovoj i propasti satanskoj, i ujedno zadivio tome kako je uspeo da razume reči satira. Udarivši štapom o zemlju prepodobni reče: „Teško tebi, grade Aleksandrijo, jer umesto Boga poštuješ čudovišta! Teško tebi, grade bludni, u koji su se sabrali demoni čitavog sveta! Kakav ćeš odgovor dati, kada i zveri ispovedaju silu Hristovu, a ti šumska strašila poštuješ kao bogove?" Dok je sveti ovo govorio, zver uteče u pustinju.
Što se tiče ove zveri, neka niko ne misli da to nije tačno, jer je u vreme cara Konstancija takva čovekolika zver, koja se zove satir, bila živa dovedena u Aleksandriju na veliko zaprepašćenje čitavog naroda. A kada je izdahnula, njeno su telo, da ne istruli, usolili solju i poslali caru u Antiohiju, da bi preko njega bilo poznato i drugima.
Androgini, ili hermafroditi – svaki od njih ima obe prirode, i mušku i žensku; grudi su im – desna muška, a leva ženska.
Arimaspi imaju samo jedno oko na sred čela i neprekidno se bore s grifonima oko bisera i zlata; ono što grifoni iskopaju u gorama, ovi arimaspi im nasilno otimaju.
Astomi žive u dalekim oblastima Indije, uopšte nemaju usta, ništa ne jedu i ne piju, žive samo od toga što kroz nozdrve udišu mirise povrća. Udisanje tog mirisa služi im kao hrana.
Tanefi imaju tako velike uši, da im pokrivaju čitavo telo.
Nevri – ponekad se privremeno pretvaraju u vuka i proždiru čoveka koga uhvate.
Pigmeji to su vrlo mali ljudi, visine svega jednog lakta; žive u planinama Indije; nisu dugovečni: njihove žene rađaju s pet godina, a sa osam su već stare. Ovi pigmeji jašu na ovnovima ili jarčevima i gađaju iz malih lukova. Zbog hrane su stalno u ratu sa ždralovima, jer ždralovi jedu ono što pigmeji poseju. Zato pigmeji s proleća sabiraju veliku vojsku i s oružjem polaze na obalu mora Okeana, blizu koga se nalazi njihova zemlja, tamo traže gnezda ždralova i jedu njihova jaja i ptiće, kako se ždralovi ne bi umnožili i savladali ih.
Kiklopi antički pesnik Vergilije kaže da žive na Siciliji, (i) pod planinom Etna. Za njih se (kao i za Arimaspe) kaže da imaju samo jedno oko i to na čelu.
Mantikori žive u Indiji i imaju samo glavu i lice čoveka, a ostatak tela im je lavovski.
U tim zemljama Indije postoje i mnoga druga čovekolika čudovišta, koja nemaju ni glave ni vrata, jer im se oči nalaze na ramenima, a usta na prsima.
Tamo se u pustinjama može pronaći još jedno čovekoliko čudovište ono se naziva kinokefal. Glava mu je pseća, i ispušta strašan škrgut zuba.
Ihkočkodan ili pitik samo donekle liči na čoveka.
I mnoga druga slična čovekolika čudovišta mogu se pronaći pod kapom nebeskom; po rečima zapadnog učitelja Avgustina, ona, kao i mi, potiču od praoca Noja, ali su u vreme gradnje kule, smućena gnevom Božijim, izgubila lepotu ljudskog lika i um. Od toga doba ova bića više nisu bili potpuni ljudi, već napola zveri i čudovišta. I u tome nema ničeg čudnog, pošto se i kasnije dogodilo nešto slično: jer se Navuhodonosor ...
Satiri nisu izmišljotina, to su ljudi i njihovi potomci koje je Bog kaznio zbog gradnje Babilonske kule na način da ih je preobrazio u čudovišta, pola ljudi pola životinje.
I sad najzanimljivije, taj satir kojeg je sreo sveti Antun Pustinjak (ili Antun Egipatski pod drugim imenom, pravoslavci kod nas ga zovu Antonijem Velikim) govorio je ljudskim jezikom kojeg je razumio svetac, i satir je znao da je Antun veliki svetac i velik u Božjoj blagodati.
Te ga je zamolio da se pomoli za njega i njegove (satire) jer su prepoznali da se je Bog utjelovio pred nekoliko stoljeća (kad se je taj razgovor vodio prošlo je toliko od rođenja Hristovog) i spremni su pokloniti Mu se kao svome vladiki-vladaru-caru.
Svecu su od uzbuđenje suze potekle vidjevši da čudovišta znaju tko je Hristos, da su u pokajanju te su spremni se pokoniti Božiću kao i Njegova Majka, očuh, pastiri, anđeli, trojica mudraca s istoka.
Jesmo li se mi spremni pokloniti i klanjati Mu se u vječnosti kao i anđeli?
Ili su nas pretekla čudovišta?
Poklonimo Mu se do poda i ne gledajmo u Njemu nemoćno djetešce, nego Vladiku sveg stvorenog!
P.S.
